Bulkeser Ahnenforschung http://freenet-homepage.de/Stephan-Sander/index.html


8 Vojvodjanske vaspitacice decjih vrtica su gosti od 23.09. do 13.10.2006 u Badenu/Nemačka


12.10.2007 zavrsio se praktikum 8 vaspitacica iz Vojvodine u evangelistickim vrticima u Badenu.
Bilo je kao u snu doziveti nova iskustva u radu sa decom i razmena sa prijateljski raspolozenim koleginicama i ponovni susret sa vec poznatim porodicama koje su nas primile kao rodjake iz stare domovine.
Cinilo se kao da je juce bila ona prva nedelja pre tri godine u badenskim vrticima.
Vazniji su mostovi od skladista,rekao je jednom Ivo Andric.
Ovog put se to dokazalo.
Nije jednostavno ostati u stranoj zemlji tako dugo i ucestvovati u programu od jutra do veceri,prilagodjavati se mnogim situacijama,pre svega dijalektu i na kraju se vratiti kuci iscrpljen ali srecan i zadovoljan.

Svakodnevni jezik se ne moze tako brzo nauciti,potrebno odredjeno vreme za to.To je za nas bio vazan cilj,ni manje ni vise vazan od drugih.Druge takodje dragocene stvari ostaju dobra komunikacija sa porodicama u Badenu:
Vierling, Stephan, Ballreich, Kirchner, Husar, Schmidt und Baus.
I mi smo im za to zahvalni.

Dobre utiske smo poneli o evangelistickoj crkvi,veri i socijalnom pomaganju.Nikad necemo zaboraviti,dok zivimo ostace nam u secanju kao licna i profesionalna etapa.
Upoznali smo i doziveli Nemacku u Badenu na jedan drugi nacin kako ni jedan turisticki program ne moze da ponudi.
Zahvaljujuci Hilfkomitetu bilo je kao carolija, u tri godine 18 vaspitacica su svoje srce ostavile u Badenu.Isto toliko porodica i krugova prijatelja iz Vojvodine su spremni da budu domacini.
Milica GAGIC

Pre polaska iz Novog Sada: Vera JELOVAC i Milica GAGIĆ

Polazak cekaju sa leva na desno: Vera JELOVAC, Rajka MILOJICA, Marijana CURKOVIC und Olga RAJACIC

Milica Gagic i Helena Podola obavljaju neke formalnosti, u isto vreme u pozadini sa leva na desno: Elvira KONAKOV und Slavica NINKOV-GREGORIN

Dolazak u Karlsruhe: suncano vreme,gos.Schon dolazi da se pozdravi.

Cekajuci nastavak putovanja:
Bammental = Anna KIRCHNER: Elvira KONAKOV i Helena PADOLA;
Schriesheim = Helga BAUS: Olga RAJACIC;
Heddesheim = Resi VIERLING: Milica GAGIC;
Reilingen = Gabriel i Birgit HUSAR: Rajka MILOJICA;
Hockenheim = Andrea BALLREICH: Slavica NINKOV-GREGORIN
i za Heddesheim kod Michael SCHMIDT: Marijana CURKOVIC.

I u Karlsruhu je Vera JELOVAC kod Ingeborga dobro kod kuća.

Vera JELOVAC i vaša deći iz dečji vrtić "Vogelnest" na put za Crkva PETRUS ka praznik žetve.

Heinrich Stephan








Petrovac website - Museum Maglic - Bulkes

Article Zotovic dated june 16th, 2007

English translation: Herbert Heintz (Hajnc), Ruesselsheim (Riselshajm), prije Novi Sad/Vrbas
The most important task of the the recently founded association "Maglic-Buljkes" as an organization free of political, governmental or commercial interests consists of saving the souvenirs of all people who lived in this village, which has witnessed great migrations. Here lived Germans, Greeks, Serbs and Jews.
Mrs. Dobrila-Boba Knezevic actually living in Belgrade and brought up in Maglic paid a visit to her original home-village and presented the ambitious idea to convert Maglic into a Mecca of tourism. She submitted proposals - and the association Maglic/Bulkes will help to realize same - to organize demonstrations and festivals in order to promote the multiculture of folk- and arts character. These festivals - so the idea - will unify the traditional motives of popular arts (dances, games, trades, traditional meals, and conservation of legends) as well as modern arts, e.g. actual photograghy, sculpture and video films.
There are a few villages in the world, where such migrations occured. That's why we would find it advantageous to open a museum and to gather old documents, photos and further subjects. According to Dobrila Knezevic this would be the fourth village in the world with such a museum to make possible the development of tourism.
The village also presents a long history. In the 13th century the village was called Kest populated by Hungarians and other nations. Shortly later the settlement got the name Buljkes. The first Germans came 1786 with approx. 1100 settlers. Later on came Serbs, Slovaks, Ruthenes and Rumanians. The Germans had many privileges and great fiscal supports. Thus the village was in favour of rapid economic and cultural development. By the time they got an elementary and trade school, later on also a bank. By the end of the 19th century they built a swimming pool for adults and children and generated current.
1900 there were 3042 inhabitants, a number never reached by post-war Maglic. In May 1945 came the Greeks with 4650 members of the national liberation movement "Hellas". So Buljkes became Greek territory. Now all Greek laws, currency, police, press and cinema have been valid and actual - a fact even not existing in larger towns - and they had their own registry office. After the resolution "Informbureau" it came to political differences among the Greeks who partly emigrated in other countries. The supporters of the Communist Party of Yugoslavia were allowed to stay in the village. Nowadays still some Greek families are living in Buljkes. So the village has been depopulated for the third time.
The actual inhabitants came to Buljkes mostly in 1949 and 50 from Sebia, Bosnia/Herzegovina, Montenegro and other provinces of former Yugoslavia. The first measure was to establish an agricultural enterprise in order to afford living for the new settlers. It was named "National Economy Buljkes" and has granted jobs for the employees who worked 10 hours a day to care for their families. Since Buljkes was the old German name of the village a change was generally required. The name Maglic was chosen for reasons of rememberance due to the fact that the new settlers came from the corner of 3 borders between Serbia, Bosnia and Montenegro, where the mountain Maglic is situated.
The achieved progress did not yet satisfy the people. So they planned the erection of the House of Culture with salesrooms and the actual local Council. Due to the good development of agriculcultural activities in Maglic they started the constuction of housing schemes for their labourers. Many of them cared for heir successors not to be forced to look after jobs in Novi Sad or some other places. Due to the good stock of potatoes the idea was born to establish the first factory for potato products, erected 1992. 1995 the enterprise "Magnoprodukt"/Belgrade , the new management under 4 owners, took over the factory and started the production of potato chips together with other flour products. It is a great advantage for the village due to the employment of local manpower from Maglic and the neighbourhood.
The diligent people of Maglic have erected the elementary school with gymnasium. kindergarten, chapel, telephone and gas-network, all financed by own means. 2002 a swimming pool of 12,50 m length with a small basin for pre-school children has been constructed, furthermore several tennis-courts , volley-ball playgrounds on sand , swings etc. Last year they started the construction of the sewer scheme , actually almost completed. Apart from the help by the potato factory , the agricultural enterprise Maglic and others this village is in train to solve a difficult programme. A refuse deposit outside the village and a walkway for pedestrians to the cemetery have to be realized, because the latter is accessible only by car, a fact, which endangers the traffic conditions.
All the villages around Maglic have their own churches. Thus the citizens of Maglic also want to erect a church in their own village. Actually there is a church built by evangelical Germans before World War II. The religious serb-orthodox inhabitants use it, but they want to have one of their own. The footings are already poured in the centre of the village near the park. The new church will be called "Holy Prince Lazarus".

Zotovic








Dnevnik - SUBOTIČKE 18.Mai 2007
OTVORENO NEMAČKO ZABAVIŠTE

UČENJE NA DVA JEZIKA


Izvor: Herbert Heintz (Hajnc), Ruesselsheim (Riselshajm), prije Novi Sad/Vrbas









Politika 30.5.2007

Vladika Lavrentije za "Blic"
Evropa mož da nas nauči redu


Autor: Željka Jevtić



Ne valja da smo mimo sveta, a posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Nije dobro da postavljamo granice i da se međimo Evropa može da nam bude učitelj i da nas nauči radu i redu. I to je dovoljno, kaže u intervjuu za "Blic". Njegovo preosveštenstvo vladika šabački Lavrentije.
Kako gledate na nastojanja da Srbija postane članica EU?
- Mi jesmo u Evropi. Ali kada govorimo o učlanjivanju, moram da kažem da se Srpska crkva učlanila u Evropu pre države. Još 1956. godine Srpska crkva postala je član Svetskog saveta crkava i ja sam dva puta po sedam godina bio član Centralnog komiteta Svetskog saveta crkava sa sedištem u Ženevi. Tako da je Crkva odavno u Evropi. A kada je reč o državi, što se tiče materijalne strane te priče, mi bismo mogli da naučimo puno od Evrope. Mnogo da dobijemo od njihovog iskustva. U moralnom pogledu mi smo očuvaniji i iznad njih, manje nas je toga zahvatilo. Evropa, nažalost, kao i svaka civilizacija ima svoj uspori. svoje podne i svoj pad i Evropa danas u tom pogledu silazi dole. Ali, može da nam bude učitelj i da naš nauči radu i redü. I to je dovoljno.
Vi, znači, imate pozitivan stav o tome?
- Posmatrajuc'i život tamo, volim te ljude, i mi smo svi stvoreni da budemo deca Božja i da se ne delimo već da živimo zajedno. I u prirodi, manji potok u veći uvire. Ne valja da smo mimo sveta, a posebno kada imamo šta da dobijemo i naučimo. Želeli mi to ili ne, Evropa na neki način kazan koji se postepeno kuva i jednog dana sve će biti jedna čorba. Nečega ćemo morati da se odreknemo. ali ćemo dobiti nešto drugo.

Deo vaših aktivnosti je malo poznat. Nedavno ste, po drugi put, izabrani za predsednika Srpsko-nemačkog društva. Šta vas vezuje za nemački narod?

- Proveo sam 20 godina kao episkop Srpske crkve za zapadnu Evropu sa sedištem u Nemačkoj i uživao neizmerno gostoprimstvo nemačkog naroda. Oni su prema nama bili najpažljiviji od svih evropskih naroda. Moram priznati, i u Švedskoj smo nailazili na razumevanje, ali Nemci, oni su nas posebno oduševili. To je ta ljubav koju osećam prema njima. Žao mi je što zbog obaveza nisam u mogućnosti da još vis'e učestvujem i doprinesem u zbližavanju naših naroda. Ali, odnose treba negovati. Jer Nemci, bez obzira na prošlost, jesu jedan čestit, pošten i vredan narod. Od njih možemo mnogo toga da naučimo.

U Nemačkoj ste upoznali i sadašnjeg papu Benedikta.

- Da. On je tada bio kardinal u Minhenu. I pomogao je našu Crkvu i srpsku zajednicu kada smo podizali naš verski centar. On je jedan veliki teolog i poznato ime u Katoličkog crkvi. Ali, što je bitno. vrlo korektan prema svim hrišćanima i smatram da je njegov izbor jedan od najboljih pogođenih izbora od svih predstavnika u Katoličkoj crkvi. Prava ličnost na pravom mestu. U hrišćanstvu se držimo postulata - tuđe poštuj, a svojim se ponosi - prema tome, mi cenimo i poštujemo i niko ne nasrće na nas'e versko ube?enje, niti mi to pokušavamo da činimo drugima. U znaku poštovanja pomažemo jedni druge, tako je i papa pomogao nas kada nam je trebalo.
Šta je glavna prepreka da papa poseti Srbiju?
- Istorijska opterećenost. To je umnogome problem u kontaktima između Katoličke i Pravoslavne crkve. A kod nas to datira još zbog događaja u vreme Drugog svetskog rata. Ali, hvala Bogu, što u poslednjem ratu devedesetih nisu zvanično učestvovali ni katolički ni pravoslavni sveštenici, a što je ranije bio slučaj. Složeno je to pitanje, ali kada govorimo o odnosu crkava, problemi se postepeno prevazilaze i podosta je urađeno na dialogu između nas. Odnos između naroda je takođe opterec'en, rane se još osećaju. Međutim, Bog nam je dosudio da živimo na jednom istom bysenu zemlje, i mi i Hrvati, i mnogo nas više zajedničkog povezuje sa njima nego, recimo, sa Francuzima, a čini se da se ipak malo suštinski poznajemo. Moramo se upoznavati i razvijati odnose jer to je preduslov da nekoga poštujete i zavoIite.Tna~toj osnovi, verujem, polako će se predrasude prevazići.

Kako tumačite događaje oko SPC u Crnoj Gori?

- Oni su se u prošlosti priključili Srpskoj crkvi i želja je sadašnjeg rukovodstva naše Crkve da oni ostanu i dalje. Međutim, tamošnje državno rukovodstvo kao da ne želi da u Crnoj Gori imaju Srpsku crkvu. Kako će se to na kraju razrešiti, ipak je na odluci i zavisi öd tamošnjeg naroda i öd rukovodstva crkvenog. A u tom kontekstu, moram da kažem, da je mitropolit Amfilohije jmjdar, voli Crnu Goru, svoj narod i svoju Crkvu. Da li je na Saboru doneta odluka o dijalogu sä nepriznatom makedonskom crkvom?
- Nije. Ali, polako se sređuje situacija jer mitropolit Jovan je pušten iz zatvora. Nikada nismo imali losš odnose ni sä Makedonijom ni sä narodom tamo. Nadam se da će sve to biti rešeno kako treba.

Patrijarha Pavla cene u celom svetu

Kada je reč o našem patrijarhu Pavlu, njegova služba je doživotna i tako je po slovu zakona i Ustava naše Crkve. Jedino, što je neko možda očekivao da on neće dočekati Sabor, ali, hvala Bogu, naš patrijarh će j mnoge od nas ispratiti, a ja mu od srca želim zdravlje i radost. Patrijarh je predsedavao Saborom koji se završio pre nekoliko dana. I pored svojih godina predsedavao je vrlo lepo, mudro i dostojanstveno. I dok god bude mogao da vrši službu, on će to činiti. A kada ne može, on će biti u svojoj kancelariji, a pomagaće Sinod. Ali, patrijarh Pavle će biti poglavar Srpske crkve dok je živ - kaže vladika šabački Lavrentije.
U poslednje vreme bilo je dosta polemika oko trona Srpske crkve.
- Patrijarh Pavle je velika moralna vrednost, moralna gromada i ne samo srpskog naroda već pravoslavlja uopšte. Njega izuzetno cene, svugde. Kadaje bio skup patrijarha u Moskvi, patrijarh Aleksej je sve druge dočekao u svojoj rezidenciji, a po Pavla izašao na aerodrom. Pa kad se pre neku godinu vraćao iz Amerike, svratio naš patrijarh poslom u Pariz. Kardinal katolički u Parizu je tada rekao: "Patrijarh Pavle je najsvetlija crkvena ličnost našeg vremena." I ljudi to poštuju i on je naša velika vrednost. Veliko blago Srpske crkve i treba da mu senku poštujemo.

Izvor: Herbert Heintz (Hajnc), Ruesselsheim (Riselshajm), prije Novi Sad/Vrbas








Poslato 17.05.2007 od dnevnik1

Majstori iz nemačke modle
U CENTRU ZA OBUKU ZANATLIJA U TITELU


Vec cetiri meseca 11 momaka, koji i pored završene srednje mašinske škole godinama u Titelu cekaju na bilo kakav posao, mnogo vedrije gleda u buducnost. Razlog je kurs koju pohadaju u Centru za obuku zanatlija, u ovom gradicu otvorenom u februaru, pod patronatom Srednje tehnicke škole “Mileva Maric”, a zaslugom Gotfrida Vagnera koji je posle penzionisanja svoju kompletnu radionicu za obuku iz Nemacke poklonio rodnom Titelu, posredstvom Komiteta za pomoc Nemackoj evangelistickoj crkvi u zemljama bivše Jugoslavije.


- U ovoj radionici ce se u naredne tri godine obuciti 30 instalatera za grejanje, sanitarije, plin i vodovod i to po standardima Evropske unije - kaže gospodin Vagner, u toku ove prve godine i instruktor buducim majstorima. - U ovom, prvom polugodištu, koje se vec bliži kraju, momci su naucili varenje, lemljenje, postavljanje radijatora i to sve prakticno, uvodeci grejanje u zgradu ove naše radionice, uz neophodnu teorijsku podlogu. Kada završimo ovaj posao bice to svojevrstan izložbeni salon njihovog rada, a ocekujem da u poslednjem tromesecju obuke pocnu da rade i za klijente i tako zaraduju za repromaterijal.

Gospodin Vagner kaže da je izuzetno zadovoljan napretkom svojih ucenika, koji se za majstore obucavaju svakodnevno po cetiri sata. Po njegovim recima, ovi momci ništa ne zaostaju za onima koje je citav svoj radni vek obucavao u Nemackoj, cak se može reci da su mnogo više motivisani od njih. - Za kraj obuke, u junu, planiralo smo i dva dana “otvorenih vrata”, kada bismo voleli da što više ljudi dode i vidi šta su ovi momci sve sposobni da urade, jer tada ce sigurno za njima biti velika potražnja, pošto ce biti pravi majstori svog zanata - kaže gospodin Vagner. - Moram priznati da oni napreduju i bolje nego što sam ocekivao i da, i uz neke birokratske probleme, koji se uz malo više peripetija na kraju reše, ipak sve tece po planu.

Više nego zadovoljan obukom je i jedan od ucenika gospodina Vagnera Minja Šolic, koji kaže da je za ova cetiri meseca naucio više nego za cetiri godine u srednjoj školi, a osnovni razlog je što u radionici za obuku polaznici sve sami rade, dok je praksa u školi podrazumevala uglavnom gledanje kako neko drugi radi.

Inace, Gotfrid Vagner je clan nemacke organizacije seniora eksperata, koji i posle penzionisanja nastavljaju da svoje znanje prenose na mlade, a po njegovoj izricitoj želji on to cini u rodnom Titelu.


D. Devečerski
Foto: S. Vukadinović
Izvor: Herbert Heintz








DNEVNIK 8.2.2007

Novi život radionice gospodina Vagnera
PODUNAVSKE ŠVABE POMAŽU TITELSKOJ OPŠTINI



Za godinu dana dvadesetdvogodišnji Minja Šolic iz Titela, nezaposleni mašinski tehnicar, imace i diplomu mehanicara za rashladne i termicke uredaje, te sertifikat Zanatske komore Nemacke, kojim se potvrduje da je savladao sva potrebna znanja za majstora centralnog grejanja, keramicara i vodoinstalatera. Do ovih kvalifikacija ce stici posle jednogodišnje obuke u radionici za prekvalifikaciju vredne 50.000 evra, koju je svom rodnom Titelu poklonio podunavski Švaba Gotfrid Vagner, a koja je juce pocela da radi.

Po zamisli gospodina Vagnera, u radionici koju je iz Saksonije u Titel doselio citav šleper, a radi pod okriljem Srednje škole „Mileva Maric“, prve godine ce on licno obuciti desetoro mladih ljudi. Kasnije ce dvoje od njih nastaviti da obucava, dok ce se darodavac vratiti u Nemacku, u kojoj se inace ceo svoj radni vek bavio prekvalifikacijom.

- Ovaj projekat je izuzetno važan za našu opštinu u kojoj je cak 2.500 nezaposlenih, od kojih mnogi ne mogu da se zaposle baš zato što poseduju kvalifikacije koje nikom nisu potrebne - rekao je juce na svecanom otvaranju radionice za prekvalifikaciju predsednik titelske opštine Milivoj Petrovic. - Ovo je nacin da za pocetak desetoro mladih steknu kvalifikacije koje se traže i sa kojima ce moci da zapocnu i privatni posao.

Govoreci u ime Komiteta za pomoc Nemacke evangelisticke crkve za prostore bivše Jugoslavije Hildegard Gutekunst i Herbert Šen naglasili su da je ovaj komitet rado pomogao Gotfridu Vagneru da ostvari svoju zamisao i Titelu pokloni radionicu, jer je i to jedan od nacina uspostavljanja saradnje i pomoci svom rodnom kraju. Pomoc u ovom projektu obecali su i sekratar za privredu ambasade Nemacke u Beogradu Birgit Singer-Karter, te nadležni pokrajinski sekretarijati.

D. Devečerski
Foto: S. Vukadinović
Izvor: Herbert Heintz













"POVRATAK DOMAĆINA"
Bulkešani u Maglicu: 17.9.2006
Napisala: Dobrila Boba Knežević, u saradnji sa Dušanom Knezevićem iz Maglića (Buljkesa).



"17. septembar 2006. godine
Nedelja je. Vreme pred rucak.
Sa novog puta, kod carde, dva autobusa i nekolika automobila skrecu levo, ka selu sa dva imena.
Buljkes? Maglic?

Svi su uzbudjeni.
Mnogima su oci zamagljene od suza. Prisecaju se detinjstva i mladosti.
Secaju se i naglog odlaska - svog progona.

Prošlo je više od šezdeset godina od njihovog poslednjeg boravka u selu.
Neodlucni su. Gde da gledaju?
Nema više lepih vinograda, nema ciglane, nema kudeljare, nema ni salaša.
Vide, levo je, još uvek, bara koje ih podseca na letnje dane detinjstva.

Sander-Haugov mlin je oronuo - ali se i dalje drži.
Ispred sebe vide visoki toranj lepe buljkeške crkve koju je pokušao da obnovi unuk gospodina Sandera, Margaretin sin.

Prvi ih docekuju nekadašnji stanovnici ovog sela vrednih ljudi koji su ovde dovedeni - mnogi prisilno - da bi i sami, negde drugo, ostavili domove svojih predaka.
Pricaju da oni više ne žive u selu.
Netacno.
Ostali su ovde zauvek da prvi požele dobrodošlicu svima koji dolaze u selo.
Došli su iz raznih krajeva Balkana: deda Nikola iz doline Morave, Janis iz Grcke, Trivuna se igrala pored reke Une, Stojanka iz Makedonije, Filip iz Dalmacije, Katica sa severa Backe, cika Novak iz Hercegovine, mali Milan je rodjen u Maglicu, ...
Lepa srednoškolka Nada iz kuce broj 146 je prva.
Danas, prvi put, pored nje stoji nekadašnja gospodjica Šrajner, sada gospodja Margareta Degen, sa svojim decom Johanom i Margaretom. Žurila je da stigne iz Antracita, da je ohrabri. Odrastale su u istoj kuci.
Svaka u svoje vreme.

Dok ih autobusi voze praznim ulicama njihovog detinjstva i mladosti, putnici od uzbudjenja ne vide da su ispred svojih kuca njihovi nekadašnji buljkeški susedi.
Sede na klupicama - cekaju ih.

Prvi su troje malih Valovih sa Marijom i Terezijom Kemf. Sa njima su i tri Katarine iz 400 a i Ana i Doroteja iz 206 b i gospodin Jakob Frej iz 292.
Na cošku stoji seoski dimnicar sa porodicom.
Niko ne pomišlja da se uhvati za dugme.

Prolaze pored kuce 396. U autobusu nema nikoga od Klajnovih. Nema ni Veberovih iz 391, ni Vajsenbahovih iz 332.

Autobusi su vec stigli do Prve ulice. Krecu ka groblju.
Porodica trgovca Frica Beka ceka ispred kuce. Rado bi ušli unutra, u svoju kucu, ali sada u njoj žive neki drugi ljudi. Ne žele da im smetaju.

Podne je.
Vreme za rucak u njihovom lepom selu Buljkes.

Na mestu kuce njihovog doktora Sandera deca igraju odbojku.
Doktorova mezimica Inge i njen muž Hajnrih iz porodice Stefan vec dugo dolaze u Maglic, uvek sa željom da pomire ljude dva sela, da im ispricaju lepe price o selu svog detinjstva i da doprinesu da se današnji stanovnici ponose sto žive baš ovde.

Na ulazu u staro buljkeško groblje cekaju Rapovi sa svojim rodjacima Degen iz Druge ulice i Malerovi iz Zadnje ulice. Tu je i porodica Verle. U Backoj se kaže da su paori. Nisi bili u svom selu, da obidju brazde, još od kada su ih odveli u logore.
Nedaleko od njih stoje rodjaci i susedi. - zanatlije Grasovi, Ajsmanovi, Šmitovi, Vajsenbahovi, Langovi, Grajfenštajnovi, Valovi, Kendlovi, …
Cekaju da svi zajedno udju na staro groblje.
Uskoro ce poceti molitva.
Prva posle toliko godina.

Gospodja Marija Bek iz kuce 119 je u autobusu sa svojom kcerkom i unukom Kristijanom.
Docekala je ovaj dan.
Oci joj blistaju. Od suza …
Dok autobusi sporo voze, njene devedesetdve godine je pretvaraju u devojcicu koja se igra na ovim ulicama današnjeg Maglica - njenog Buljkesa.
U rukama drži knjigu koju je sama napisala. Želela bi da kaže hvala stanovnicima svog sela koji su pomogli da se ne zaboravi na malu Gerdu, na Ernu, Petera, Horsta, Johanu, Margaretu, Mariju, Berngharda, i na svu decu ovog sela.
Dok su im deca nove škole u Maglicu pevala pesme dobrodošlice, mislila je na na ucitelje Karla Kendla, Tobiasa Polstera, Karla Brunera. I na Jakoba Hoffmana.
I na Eugeniju, Kete, Julken, Matildu i Katharinu, vaspitacice u buljkeškom vrticu. I na njihovu pomocnicu Elisabetu Klaus, takodje.
Želi i da njenu knjigu i sve knjige napisane o ljudima ovog lepog sela procitaju i Dušan i Milan i Vinka i Dragan i Slobodan i Sladjana i Žarko, … i svi koji su ih danas prihvatili sa iskrenom dobrodošlicom. Zna da ce se bolje razumeti kada saznaju istinu o njima i njihovoj Golgoti.
Rešila je da svoju knigu pokloni Dušanu, coveku koji se trudio da osecaju da su došli u svoj dom - da ponovo dodju u svoje selo Buljkes i da udju u svoju veliku crkvu, da zapale svece za sve koji su ostali u Jarku, Palanci, Rudolfsnadu, Gakovu, Vrdniku, Curugu, Filipovi, Kruševlju, Mitrovici, …, u rudnicima Antracit, Tockovka, lageru 1026, Boru, logoru Snježnoje, …
Pomolice se za svakog od onih koji su ostali na putu bez povratka.
Medju putnicima u autobusu nije gospodin Hajnrih Hofman. Sa ljubavlju i pomirljivo, medju prvima je dolazio u selo svojih predaka zajedno sa svojim prijateljima i gospodinom Petrom Degenom, poznatim Vendl Peterom, divnim covekom velikog srca koji se do kraja svog života trudio da se pomire dva naroda iz sela sa dva imena. Prošli su i pored kuce broj 6 - kuce porodice Degen iz koje je mladi Peter izveden 1945. godine. Mnogima je žao što i on nije docekao da bude sa njima.
Greše, naravno.
Jer, kako Apostol kaže: "Ljubav dugo trpi, milostiva je. ... " (I.Kor, 13. 4) .

Dok gosti današnjih stanovnika Maglica ulaze u crkvu, nevidljivo ih prati pogled Pfarera Karla Elikera.
Pored njega je gospodja Marija iz kuce 468. Radosna je, jer je njen Samuel stigao iz Antracita, iz daleke Rusije. Mala Magdalena cvrsto drži ruke svoje šestogodišnje brace, blizanaca Samuela i Hajnriha. Htela je da ih sacuva i u Jarku. Nije uspela. Ni mamina ljubav nije pomogla.
I Fric Bek iz Prve ulice danas se sastao sa svojima.
I Franc Jugenhajmer iz Glavne sa svojima.
Našao ih je u Jarku. Samo su malo cekali malu Elizabetu. Došla je sa severa Backe, iz Gakova.
Katarina Biber iz 448 stigla je sa Dona.
Fridrih Glas mladji nije se vidjao sa svojim Buljkešanima još od svog rodjendana, aprila 1941. godine. Stigao je iz Niša.
Gospodin Kristijan Gerholt svojim žuljevitim paorskim rukama miluje osmomesecnog Gerholda, Suzaninog sina. Njegov najmladji unuk nikada nije bio u Buljkesu - rodjen je u logoru Jarak.
Ovde su i gospodin i gospodja Hofman koji se drže za ruke pridržavajuci šesnaestomesecnu Brigitu. Ni u Jarku nisu mogli da žive jedno bez drugog. Razdvojilo ih je jedanaest dana.
Gospodin Petar i Ana Klaus su pored njih. Do njih su Biberovi iz kuce 46, pa Binderovi iz 182 u Glavnoj ulici. Brižni gospodin Henel ceka svoje Elizabetu i Kristinu da stignu iz Antracita.
Gospodin apotekar Kristijan Hartman je sa svojom dragom Kristinom. Oboje sa ljubavlju gledaju jedinicu Helgu. Dugo su cekali da se rodi. Imala je samo pet godina kada su je odveli u logor Jarak.

Svi sada žele da odmore. Znaju da ce im njihovi Buljkešani ponovo dolaziti i da ce dovesti i svoje mladje.
Doci ce sa predsednikom svog Udruženja, gospodinom Francom iz kuce Jungovih.
Gospodin Karl Veber ce im pomoci da prepoznaju selo svojih predaka.

Dok autobus iz Glavne ulice skrece ka novom maglickom bazenu, u svojoj kuci u Beogradu cuti i razmišlja nekadašnja devojcica koja je odrastala u Maglicu. Živela je u buljkeškoj kuci Hajnriha i Katarine Henel, u broju 142."


[Foto levo na desno:
Frau Bauderer; Krsto Jovanović, Direktor "komunalno", Mićas Direktor; Frau Anni Jung; Radomir Zotović, Stellvertreter des Amtsvorstehers von Bački Petrovac; Franz Jung, Vorsitzender der Heimatortsgemeinschaft Bulkes und Dušan Knezević; aus dem Hintergrund leuchtet von der Sonne angestrahlt unsere schöne Kirche wie vor 60 Jahren.]


"I pored svega, danas je radosna. Ispunjava se jedna od njenih želja.
Zna da se približava trenutak kada ce se saznati istina o nekadašnjem Buljkesu i njegovim stanovnicima. Veruje da ce se, konacno, pomiriti njegovi bivši i sadašnji stanovnici: vredni ljudi Buljkesa sa vrednim ljudima Maglica.
Uz Božju pomoc, neke od njih ce i upoznati. Zamolice ih da se zajedno potrude da ovo selo bude onakvo kakvo je nekada bilo: naše lepo selo Buljkes.
Tada ce i ona moci da odgovori na mnoga od pitanja koja je sebi postavljala dok se igrala na ulicama Maglica, ucila slova kod dobre uciteljice Nade, išla do železnicke stanice da saceka goste, vozila bicikl ili donosila vodu sa cesme u centru, kod crkve.
Tada se, u osami, pitala: ko su ljudi koji su se molili u lepoj buljkeškoj crkvi, ko je živeo u ovim kucama?
Zašto su svi nestali iz sela?
Kako su izgledali njihovi trenuci pred odlazak? Ko ih je odveo odavde?
Zašto?
Pitala se i ciji su lepi spomenici na groblju? Zašto nema nikoga da stavi malo cveca na grobove?
U svojoj decjoj bezazlenosti želela je da ih razveseli. Mislila je da ce se radovati kada im pokloni ljubicice. Sada se pita i ko su njihovi potomci? Gde su sada? Šta znaju o ovom lepom selu?
Da li su njihovi preci uspeli da ih nauce da vole ovo selo onako kako su ga i oni voleli?
Da li ga zaista vole?

Da li mogu da vole Buljkes - Maglic?"

Napisala, dopunjavala i ispravljala:
Dobrila Boba Kneževic iz Beograda,
(u Buljkesu/Maglicu naucila prva slova)







Mesno udruženje Bulkes (Nemačka) je posetilo svoj stari zavičaj Maglić sa 100 Bulkešanima u septembru 2006
DNEVNIK, 3.STRANA - NOVI SAD - 17.9.2006










"Ne tražimo nikakvu krivicu i krivce, ne trpimo da neko kaže Srbi su krivi, Nemci su krivi ..."







Seder - Interview
sa Hans SUPRITZOM,
NOVI SAD - 18.9.2006

Konferencija za štampu Hansa Supritza, Bundesvorsitzender der Landsmannschaft der Donauschwaben in Deutschlend und Vizepräsident des Weltdachverbandes der Donauschwaben u u Backom Jarku, 16. Septembra 2006.
Ovo je vec peto i li šesto spomen obeležje koja se podiže na mestu na kome je sahranjen veci broj Nemaca jugoslovenskih državljana logorisanih nakon II svetskog rata, kakvi su Vam planovi za dalje?
Planiramo da izgradimo još nekoliko spomen obeležja u Vojvodini. Do sada imamao postavljena dva spomen obeležja u Hrvatskoj, u Valpovu i Krndiji, a ovde u Srbiji imamao postavljena spomen obeležja u Knicaninu (Rudolfsgnad), Gakovo (Gakova) Kruševlje (Kruschevle) i jedno malo spomen obeležje u Kikindi. To spomen obeležje su podigle Podunavske Švabe iz tog kraja, iz Kikinde. To su oni izgradili nezavisno od Svetskog saveza Podunavskih Švaba. Prema našim planovima želimo da postavimo spomen obeležja još u Sremskoj Mitrovici (Mitrowitz), Molinu (Molidorf) i Backom Jarku (Jarek). Sada je na redu Backi Jarak. O tome razgovaramo vec duže vreme sa predstavnicima Mesne zajednice i predstavnicima opštine Temerin. Mogu da kažem da je ova današnja komemoracija pocetak izgradnje spomen obeležja. O tome smo se prilicno brzo dogovorili, mislim u roku kracem od dve godine, jer smo naišli na razumevanje i prijateljski pristup kod funkcionera u opštini i Mesnoj zajednici. Svetski savez Podunavskih Švaba nece postaviti spomen obeležje u svakom mestupostojao logor, vec smo izabrali samo mesta u kojima su bili veci logori i u kojima je sahranjen veci broj logoraša, koja sam vec naveo. Nažalost Molin (Molidorf) kao mesto više ne postoji, pa cemo pokušati tamo da stavimo jednu spomen plocu kao uspomenu i znak da su u tom mestu nekada civele Podunavske Švabe.

Imate li kakvu komunikaciju sa Podunavskim Švabama u Vojvodini i kako ona izgleda?

Imamo takvu komunikaciju. Nemacka manjina u Srbiji je clan Svetskog saveza Podunavskih Švaba i imaju jedan glas u savezu . Nažalost oni se ovde u Vojvodini još nisu organizovali u Vojvodini, tako da ne možemo da ostvarimo dobru saradnju, jer ne postoji organizacija koja bi obuhvatala sve Podunavske Švabe u Vojvodini. Zato moramo da ostvarujemo kontakte sa svakim udruženjem posebno, što znatno otežava i usporava svaki rad. Evo ovde je prisutan gospodin Seder, te on može da posvedoci koliko bi nam lakše bilo kad bi imali jednu organizaciju koja bi obuhvatala sva udruženja. Tada ne bi morali, kada bi želeli da im pomognemo ili da ostvarimo bilo kakvu saradnju, da razgovaramo sa više subjekata, nego bi to uradili samo na jednom mestu. I naša ambasada, kao predstavnik naše drcave to tako sagledava. Ali imamo kontakt i saradujemo. Tu saradnju nikada nismo prekidali. Doduše u toj saradnji ima uspona i padova, ali ona traje neprekidno. Danas se saradnja dosta lako ostvaruje, svako udruženje ima racunar i svoj E-mail, cesto i dolazimo u Vojodinu, ponekad i šest sedam puta godišnje. Onda oragnizujemo sastanke sa po nekim od udruženja, dogovaramo aktivnosti na kulturnom polju.
Postoji li mešu današnjim posetiocima osoba koja bila u logoru u Backom Jarku?
Da više njih. I ja sam bio u ovom logoru.

Možete li da mi kažete kako se osecate kada dodete na to mesto?

Sve mi prolazi kroz glavu. Bio sam decak od pet godina i kada se setim boravka u logoru pomislim, da li sam ja to kao petogodišnji decak sve ovo ovde doživeo ili to znam iz roditeljskih prica. Kada sam pitao mamu o tome cega se sve secam i upitam je da li je ona meni to pricala, dobijem odgovor da mi to nije pricala. Znaci ja se toga svega secam, ja sam to neposredno doživeo.
Da vam ispricam jedan doživljaj. Kao petogodišnji decak imao sam jedan ribarski nož od moga dede, pa kada smo bili u Backom Jarku, Švabe su tu gajile šecernu repu, mi smo pokupili po neku ako bi smo je našli na putu. Bili smo gladni i dobo bi nam došla za hranu. Ja nadem jednu repu, uzmem je u ruku i secem. Medutim, odsecem i jedan manji deo prsta. I svaki pu kada dode zima mene ta posekotina boli i ja se tada setim Backog Jarka.
Takode, cesto vidim, u mislima, ona kola koja prevoze mrtve logoraše duž cele ulice. Kola idu, a mrtvi leže naslagani na kolima, kao cepanice. Ali to je bilo pre 60 godina. To je jedno osecanje, a drugo je da znam da smo mi dužni da ovim ljudima koji su ovde umrli, našim precima, odamo dužnu pocast. Takode i da se sa stanovnicima Backog Jarka, koji ovde žive, u miru sporazumemo. Ne tražimo nikakvu krivicu i krivce, ne trpimo da neko kaže Srbi su krivi, Nemci su krivi, Madari su krivi. Uvek postoji krivac koji ima svoj identite i njih treba tražiti, a ne krivicu prebacivati na ceo narod. I videli smo da i ovi ljudi sa kojima saradujemo razmišljaju na isti nacin kao i mi i da o tom problemu možemo otvoreno sa njima da pricamo. Nemacki narod je eoma stradao nakon rata, a i drugi narodi su stradali, ali pred nama je perspektiva kada gledamo u Evropu: to je šansa da pokušamo da zajedno nešto uradimo, nešto dobro za nas i naše naslednike.
Kada sam bio na groblju, osetio sam u jednom momentu veliku žed, usta su mi se bila osušila i pomislio sam na vodu. To sam želeo da kažem, a nisam mogao, grlo mi se zatvorilo. Ali hajde da ne gledamo samo nazad nego i napred.
Moj doživljaj sa repom mislim da ste dobro razumeli.

Treba odati poštu nedužno stradalima, to su naši preci, ali kakve planove ima Donauschwabischedachverband za buducnost?
Podunavske Švabe imaju brojnu i dobru omladinu. Podunavskih Švaba ima u Nemackoj, ali i u Svetu, Austriji, Kanadai u Americi i ovde u Srbiji. Vi dobro znate da ih ovde ima 3901. Ali i ovde kao i na drugim mestima omladina pokazuje interes za nemacku istoriju, kulturu i tradiciju. U nemackoj u više mesta imamo vrlo dobru organizaciju omladine. Imamo Švapske kuce, kao kulturni oblik, gde mladi imaju svoje aktivnosti. Oni su ukljuceni u Savez Podunavskih Švaba. Mi pokušavamo da ova omladina drži našu tradiciju To je jedan aspekt, a drugi je da mi imamo dosta mogucnosti i dosta smo vec uradili da se nade omladina iz ovih država gde su živeli Nemci, u Madarskoj, Rumuniji i Srbiji, da se oni nadu i jednu ili dve nedelje provedu zajedno u svojim aktivnostima. U Sremskim Karlovcima ima jedna gimnazija, to sigurno znate, i u toj gimnaziji dosta ucenika uci nemacki jezik. Sada pokušavamo da realizujemo jedan projekat, da 15- 16 ucenika sa profesorima dode u Nemacku i da tamo za nekoliko dana rade i da se druže sa mladim ljudima iz drugih država. Da se upoznaju, razmene iskustva, da ispricaju o svojim korenima, kako su živeli njihovi raditelji ili još i ranije, pre 200 godina na primer.
Mislim da smo dosta uradili u ocenjivanju istorije i da smo sa tim poslcom završili. Sada moramo da nešto više uradimo za našu omladinu, da im obezbedimo da se što bolje mogu sporazumevati sa svojim vršanjcima iz drugih država. Pretpostavljam da ste iz vaše štampe upoznati koliko toga smo uradili u Vojvodini. Nas su vlasti iz Vojvodine cesto molile za pomoc pri ostvarivanju kontakata sa nemackim vlastima ili firmama. Mi smo sebe doživljavali i doživljavamo kao most izmedu naše države i Srbije.
Ja sam aktivan u organizaciji Podunavskih Švaba od 1982. godine. Prijatelji su me pitali što se ja prihvatam toga posla, jer da taj posao nema svrhe. To je bilo 1982. godine, a sada iammo toliko posla u celom Svetu da ne znam kako. Ali, vidite ovde mene, gospodina Jergera i gospodina Webera, sve to možemo da uradimo. Ipak, omladina ostaje za nas prioritet.
Da li ste zadovoljni saradnjom sa Mesnom zajednicom koja vam je omogucila da date pomen
Moram da se zahvalim Mesnoj zajednici na pomoci koju nam je pružila i pruža. Kada se osvrnem na dvogodišnje poznanstvo i naš prvi dolazak i kada smo se upoznali vidim da sada imamo znatno bolju saradnju. U pocetku su ti odnosi bili dosta hladni. Oni nisu znali kako da postupaju sa nama, a i mi nismo znali kako da postupamo sa njima. Ali sada mislim da tacno znamo kako možemo da komuniciramo, znamo gde su neke granice. Ipak, moram da kažem, da to što smo danas videli nas zadovoljava. Moramo da budemo zadovoljni, ne da moramo nego mi smo zadovoljni i mislim da ce biti veoma dobro ako tu saradnju uspemo da produžimo. Ja ovde govorim u ime Svetskog saveza podunavskih Švaba, a treba da znate da mi imamo veliku i u organizaciju u Nemackoj. To su organizacije bivših stanovnika mesta iz Vojvodine, onih mesta u kojima se Podunavske Švabe živele pre rata. Svako ovo mesto ima svoje udruženje. Oni su naši clanovi, oni su integrisani u naš savez. Postoji i savez bivših stanovnika Backog Jarka. Ti ljudi povremeno dolaze u svoju domovinu, medusobno smo povezani, udruženja u Nemackoj i udruženja u Srbiji i jedni na druge uticemo.

Da li biste bili spremni da uzvratite i da pružite gospoprimstvo jednom broju stanovnika Backog Jarka.

Pre dve ili tri godine je bilo teško zamislivo da vidite bus iz Nemacke da doveze u putnike u svoje mesto življenja. Sada je to drugacije. Švabe iz Nemacke dolaze ovamo, na primer u Backi Gracac i Backi Sentivan. Naši ljudi dolaze u ta mesta i domacini ih primaju kao prijatelje. Tu se razvila dobra baza da naše Švabe razgovaraju, ne samo sa funkcionerima, nego i sa obicnimn ljudima iz sela. I šta se sada dogada. Tamo ima nekih kuca i spomenika i oni hoce da uz porazumu sa Mesnom zajednicom izgrade nešto. To ce omoguciti da neko iz sela dobije posao. Mi uvek tako radimo, da kada se nešto gradi onda tim ljudima i dajemo posao, to je nacin da novac koji dode radi investicije u selu i ostane, u gostionama, kod zanatlija. Mi smo kao udruženje otvarali vrata Privrednoj komori Vojvodine u našoj privrednoj komori. Juce smo bili u Somboru, kod gradonacelnika i culi smo da on putuje sa saradnicima za nekoliko dana u Nemacku, da tamo rade nešto za izgradnju vode ili tako nešto. To je nešto što mi možemo da uradimo, da pomognemo krajeve gde su živeli naši preci. Da to malo pokrenemo, jer mi znamo kako je teško živeti u siromašnoj zemlji.
Da li možete da mi licno pomognete, moj otac je vreme od 41 - 45. godine proveo u Nmackom zarobljeništvu, da saznam gde j e sve bio jer pretpostavljam da ti podaci postoje u nemackim arhivama ?Kao što ste vi došle ovde da obidete mesto gde su vaši preci živeli, tako bih i ja želeo da obidem i vidim mesta u kojima je moj otac živeo. Ja sam na ovu konferenciju za štampu došao samoinicijatvno, a znam da ima još ljudi sa slicnim željama kao što je moja.
Vas vidim kao coveka koji pokušava da uspostavi neke mostove saradnje. Posle rata je došlo do prekida saradnje, a sada države žele da se uspostavi saradnja. Ja verujem da su sve žrtve jednake i da svi zaslužuju dužno poštovanje. Hteo sam da uspostavim neke konatkte.
Tu mogucnost mi imamo, ne mogu baš sada odmah da vam kažem kako ce se to odvijati, ali znam koja institucija kod nas ima te podatke i šta bi mogli da uradimo. Dajte meni vaše podatke i adresu i mi cemo tražiti a videcemo da li cemo nešto naci. Ako ste vec nešto pokušali i to mi recite.
Stjepan A. Seder





Franz JUNG - Bački Jarak - 16.9.2006

Postovani pocasni gosti, gospodje i gospodo, dragi zemljaci,

sa ljubaznim odobrenjem mesne zajednice Backi Jarak nam je posle 60 godina prvi put omoguceno da se na ovom mestu
casno secamo clanova nasih porodica, prijatelja i rodjaka koji pocivaju ovde,

Dozvolite meni kao predsedniku nase svapsko-nemacke zajednice Buljkes da srdacno pozdravim sve Vas i da izrazim nasu
najlepsu hvalu na Vasem prisustvu. Istovremeno necu da propustim izraz nase zahvalnosti prema mesnoj zajednici Backog Jarka na odobrenju naseg ovdasnjeg boravka. Takodje sam zahvalan predsedniku zemaljske zajednice Podunavskih Svaba, gospodinu Hans Supritzu (Jovanu Supricu) i predsedniku svetskog udruzenja Podunavskih Svaba na pomocnoj aktivnosti za pripremanje ove proslave u spomen nasih pokojnih. Secanje svojih umrlih je za svaki narod jedan akt casti i najviseg morala.

Duznost zivih, odnosno prezivelih je secanje u dubokom postovanju svih zrtava koji nisu preziveli to grozno vreme. Ko se odklanja od svojih
umrlih ce izgubiti ne samo deo svoje proslosti nego i buducnosti. Zato smo puni postovanja za mogucnost da zajedno sa Vama smemo odrzati
ovu proslavu na tom mestu gde nasi zemljaci pocivaju.
Dozvolite mi jos tu primedbu da je najvisi broj 1945 - 46 god. u Backom Jarku poginulih poreklom iz Buljkesa.
Drugi svetski rat i posledice su sirili mnogim ljudima i narodima jad i bedu povodom proteranja, lisenja prava, interniranja i smrti. I u tom malom
kraju Evrope su nevini ljudi svih narodnosti naplatili zbog ludosti drugih.
Savezna Republika Nemacka nas Podunavske Svabe danas smatra kao graditelje mosta prema nasem bivsem zavicaju i ovde zivecim ljudima.
Mi smo drago preduzeli taj zadatak pruzeci ruku za pomirenje i to preko groblja svih nasih pokojnih.

Osnova za jedno sporazumevanje svih naroda je vec 1950 god. u Stutgartu bila uspostavljena u aktu Nemackih Proteranih
("Charta der Vertriebenen"). U toj ispravi je utvrdjeno da nemacki proterani odustaju od svake odmazde i osvete za njima ucinjenu nepravdu
i podrzavaju jednu mirnu i ujedinjenu Evropu u potpunoj odlucnosti s ciljem da u buducnosti svi narodi mogu ziveti bez straha i nasilja.
Podunavske Svabe su isto potpisali taj akt priznajuci ga do danasnjeg dana.

Ali ti mostovi ne smeju ostati jednosmerni putevi, na njima se mora putovati i obilaziti sa oba dva pravca. Samo tako se moze ostvariti jedno pravo sporazumevanje svih naroda.
Sto se jos pre kraceg vremena smatralo kao nerazumljivo to je danas sve vise realnost.
Sa svojim bivsim susedima, ljudima koji zive u ovom kraju Podunavske Svabe imaju susrete pune saglasnosti i sa jakim naporom da se zavrsi
istorija puna radosti i jada.
Dva svetska rata su naneli duboke oziljke u dusama evropskih naroda. Za prezivele groznih vremena je vazno da postoje mesta gde je moguce
da se ljudi dostojno secaju svojih pokojnih. Za buduce generacije ta mesta moraju sluziti za poziv da se takvi dogadjaji vise ne ponavljaju.
Nadamo se da cemo skoro moci stvoriti jedno mesto secanja u Backom Jarku. Mi smo ubedjeni da smo se danas ljudski oblizili i da na taj bazi
i puni pouzdanjem mozemo gledati u buducnost.

Vi, moje gospodje i gospodo, ste sa Vasim odobrenjem ove proslave pokazali jedan sjajan primer. Zato jos jdnom nasa najlepsa hvala.

Prevod sa nemačkog na srpski: Herbert Heintz (Hajnc), Ruesselsheim (Riselshajm), prije Novi Sad/Vrbas






Bački Jarak - 16.9.2006







Nenad DUNOVIĆ
Precednik Opštinski Savet za međunacionalne odnose
Temerin/Bački Jarak






Jedna Buljkešanka na grobu svojh rođaka





Zoran Žiletić*/"DANAS" od avgusta 2006

Kultura sećanja pod Iupom sumnje**


Povodom povlačenja poljskih eksponata sa izložbe
"Stazama prinude. Zbegovi i pogromi u Evropi 20. veka"
u Berlinu


Evropski 20. vek pamtiće se kao vek prinudnog preseljavanja miliona ljudi. Prinude te vrste bilo je od vajkada i ne samo u Evropi, ah nikada u tom obimu i tolikoj učestanosti. Pritome je dvadeseti vek nudio tehničke i socijalne uslove za tu vrstu nasilja. Enormno je, naime, uvećana pokretljivost masa zahvaljujući pre svega železnici i, pogotovu, mogućnost manipulacije masama. Sredstva za ovo drugo nudile su na pretek dve populističke ideologije visokog stepena isključivosti - ona starija pod zastitnim znakom petokrake i ona mlađa pod zaštitnim znakom kukastog krsta. Sve u uverenju da dobrobitjedne države obezbeđuju iznad svega njena klasna odn. njena etnička monolitnost i njene teritorije.

Ali bilo je i dogovomih izopštavanja poput onoga koje je počelo 1923 pod pokroviteljstvom Lige naroda. Više od milion Grka pninuđeno je tada da napusti svoja iskonska staništa u Maloj Aziji i Pontusu i nasehi se u Grčkoj jer Grčka ne uspeva da zauvek povrati svoj ukupni nekadašnji prostor, kao što to suštinski ne poiazi za rukom ni Srbiji na Kosovu i u Metohiji.

Naporedo sa tim hišava se i 355000 Turaka vekovnog zavičaja u obnovljenoj grčkoj državi i preseljava u Tursku. Besomučno tumbanje malog čoveka u atavističkom uverenju da će se tako obema stranama - Grčkoj i novoj, Ataturkovj Turskoj kao nacionalnoj a ne više feudalnoj državi - otvoniti put za homogenizaciju njihovog življa na tada još mnogo obećavajućoj nacionalnoj osnovi!

I naposletku, bilo je čak proterivanja dogovorenih između zaraćenih strana, poput onog u Karađorđevu između Tuđmana i Milosevića 1995 o izopštenju Srba iz Repubhike Srpske Krajine.

A sve u odsustvu svesti o tome da se pravo svakog čoveka na teritoriju, na predeo, na naselje u kome je živeo i gde su živeli njegovi preci ubraja u elementarna prava. U obraćanju uzvamcama na otvaranju izložbe znameniti mađarski pisac đerđ Konrad istakao je značaj prostornosti za čovekovu mentalnu i socijalnu stabilnost označivši je determinantnom dimenzijom ljudskog života. "Uspomene su vezane za prostor, naša prošlost i njena pozornica su u odnosu međuzavisnosti. Oduzimanje te pozomice je otmica moje prošlosti. Nasilno udaljavanje čoveka iz mesta u kome živi je pola ubistva".
Dogovorena ili nedogovorena preseljavanja nacionalnih i etničkih grupa sve do 09. decembra 1948 međunarodna zajednica, inače, nije osuđivala.
Izložba uza sve to tematizuje i izgon Jermena iz Turske 1915-1916, izgon evropskih Jevreja kao najavu holokausta nakon pobede Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije marta 1933, i preseljenja, izgone i deportacije u Staljinovoj i Hitlerovoj organizaciji u Poljskoj, Ukrajini i u baltičkim zemljama od avgusta 1939 do juna 1941. Predmet ove značajne izložbeje i preseljavanje stanovništva Zapadne Karelije 1939/40-1944/47, prilike u Južnom Tirolu i izgon Italijana iz Titove Jugoslavije 1945/46, izgon nemačke dijaspore na kraju Drugog svetskog rata sa istoka i jugoistoka Evrope, Kiparski konflikt i, naposletku, izgoni tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Ta je izložba sa mog stanovišta značajna kao brižljivo osmišljen doprinos onome što Ginter Šedl, profesor sa Instituta za Istok Evrope na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, i profesor Teodor Kuljić sa Odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu nazivaju kulturom sećanja. Pri čemu treba podsetiti na to da reč "kultura" izvomo označava "upražnjavanje", "negu", "obdelavanje" - bilo u grupama reči kao što su muzička ili fizička kultura ili u složenicama kao što je agrikultura.
Ona istovremeno ispunjava dve vrste očekivanja u Nemačkoj - sa jedne strane probuđeno interesovanje mladih za Drugi svetski rat i njegove posledice, a sa druge strane nadu izbeglica i izgnanika na kraju njihovog zivotnog puta da će sve ono što su izgubili i očemu se se ćutalo više od šest decenija jednog dana ipak postati deo kolektivnog pamćenja. Ne zbog revanšizma već zbog neophodnosti da se onima koji tuguju više ne zamera što tuguju i da se istorijski, kulturni, politički, naučni i religiozni koreni više od dvanaest miliona Nemaca ugrade u kolektivno pamćenje nemačkog naroda.
Pri svemu tome autori i sponzori izložbe smatraju da su Nemci u međuvremenu shvatili da se, razgovarajući o sopstvenoj krivici, neće obezličiti kao narod i da je osećanje sopstvene krivice za krvavo 20. stoleće postalo deo njihovog identiteta pa tako nisu više u opasnosti da ih ophrva nacionalizam onda kad se prisećaju sopstvenih žrtava.
20. vek je, inače, mučna stavka u istoriji gotovo svih evropskih naroda. Uz to, taj je deo istorije mozaik u kome nema dve iste kockice, jer vidjenje npr. istorije Drugog svetskog rata i njegovih posledica je nacionalno odredjeno buduci da svaka država ima sopstvenu kulturu sećanja. Tako sam ja, pročitavši u poslovično pouzdanom švajcarskom dnevniku "Neue Züricher Zeitung" osvrt na predmetnu izložbu u Berlinu, saznao da Poljaci sebe smatraju najvećim žrtvama Drugog svetskog rata što me je zbunilo budući da smo mi bivši Jugosloveni sa svoje strane do juče smatrali sebe najvećom žrtvom tog istog rata. Otuda sam ja bezuslovno za to da se prihvati dijalog sa svakim bivišim i sadašnjim "neprijateljem" kako bi se racionalizovao nacionalni doživljaj istorije, tj. nisam nizakakav bojkot. A ova izložba je na svoj način odličan povod za dijalog a nikako za durenje.

Inače je u međuvremenu dobrom delu javnosti, pogotovu u Evropskoj Uniji, jasno da bez dijaloga nema ne samo usagalašene sadašnjosti i budućnosti nego - što može biti vrlo opasno - ni usaglašene prošlosti. Istovremeno, usaglašavanje po pnirodi stvani nije moguće bez dialoga.

Tako gledano, mene lično iznenađuje reakcija jednog dela nemačke i poljske političke elite na to što je "Centar protiv pogroma" kao deo Saveza Nemaca proteranih tokom i posle Drugog svetskog rata sa istoka i sa jugoistoka Evrope, 10. avgusta otvorio izložbu pod gore pomenutim nazivom. To neraspoloženje počiva na uverenju da Nemačka želi da relativizuje pogrome koje je Treći rajh organizovao još 1933. Istovremeno me pri svemu tome teši konstatacija dopisnika pomenutog švajcarskog lista da zagovornici bojkota u Poljskoj nipošto nisu mladi Poljaci već njihovi očevi i dedovi.

U svakom slučaju je upravo udeo nacističke Nemačke u ovoj vrsti nasilja od 1933. do 1945. bio "lavovski". Ali pri tome se ne bi smelo prenebregavati da je tu vrstu nasilja Treći rajh upražnjavao i nad nemačkim življem.

Najveće razmere te vrste nasilja imalo je izmeštanje nemačkog življa kao direktnih i indirektnih žrtava Pakta Hitler-Staljin o nenapadanju od avgusta 1939. sa njihovih vekovnih staništa u područjima Baltika, Valine, Galicije, Bukovine, Besarabije i Dobrudže.

Tako su npr. Nemci iz Dobrudže 1939 Dunavom prebacivani u naš Zemun da ih, kao neke buduće krajišnike odn. graničarske porodice, iz logora u Zemunu vozovima prepacuju u Severnu Prusku. Pri tome je sve to bila zataškana teš prinuda jer ko to (pogotovu kad se radi o ratarskoj populaciji) pevajući ostavlja vekovima teškim radom sticanu imovinu da zauvek ode na drugi kraj sveta sa onim što stane u kofer!

Ništa bolje nisu prošli ni tzv. Kočevari, tj. građani Jugoslovenske kraljevine nemače narodnosti iz Kočevlja, u kome su njihovi preci naseljeni kao kmetovi grofova Ortemberških još u 14. veku, koji su pod žestokom prinudom izmešteni u Donju Štajersku i Korušku, pošto je Kočevlje u raspodeli okupirane Jugoslavije pripalo fašističkoj Italiji.

Jednom reči, ja lično ne vidim zbog čega Nemci ne bi smeli da u okviru jedne izložbe prikažu i sopstvene žrtve prinudnog odlaska iz vekovnog zavičaja. Ja mislim da pravo na sećanje na pretrpljene patnje ima svaki narod. Ma koliko da oficijelni Japan nije bio spreman da položi oružje, ko ima pravo da mu zameri institucionalizovano sećanje na žrtve Hirošime i Nagasakija?

Zamerka kritičara ove berlinske izložbe da ona golgotu nemačkih izgnanika odveć naglašeno stavlja u prvi plan pre će biti odraz rutine da nacistička Nemačka nema premca u količni proizvedenog zla tokom ukupno trinaest godina svoga postojanja. Ah tema ove izložbe nije ukupno zlo koje je pričinjeno u Evropni 20.veka nego zlo kome su od izgona Jermena iz Turske 1915-16 do izgona Srba iz Hrvatske ili Muslimana iz Srebrenice bili izloženi izgnanici širom te Evrope.

Tema njena je, naime, isključivo lišavanje čoveka njegovog prava na zavičaj, nezavisno od toga ko je sebi dao pravo na taj zločin. Zar je Titova Jugoslavija imala moralno pravo da Nemcima prebacuje izbacivanja iz kuća civila jevrejsko porekla na njenom tlu prećutkujući istovremeno izgon samo iz Banata preko dvadesetičetiri hiljade dece podunavsko-švapskog porekla - od novorođenčeta do četrnaestogodišnjaka - iz njihovog roditeljskog gnezda i njihovo ulogoravanje ili raspoređivanje po domovima za ratnu siročad od Maribora do Đevđelije?

Ja lično sam ubeđen da nije, ali uvrežila se rutina da se sva nedela tovare samo na Nemce i to, očledno, ne samo kod nas. A ta rutina se uvrežila zato što se zlodela učesnika Drugog svetskog rata na suprotnoj strani - isto tako ne samo kod nas - do danas smatraju aktima samorazumljive odmazde.

* Autor je prof. univerziteta i podpredsednik Društva za srpsko-nemačku saradnju
** Sa molbom da se tekst ne umnožava posto je namenjen listu DANAS!

Prevod sa srpskog na nemački: Herbert Heintz (Hajnc), Ruesselsheim (Riselshajm), prije Novi Sad/Vrbas
Prevodilac s tim odgovara želji podunavsko-švapske stampe u nameri da se taj članak autora sa veoma objektivnim ocenjivanjem istorijskih dogadjaja tokom i posle 2. svetskog rata saopšti našim čitaocima u Nemačkoj.